Pages

“Dok se bavimo lovom na veštice – na umetnike, novinare, intelektualce – neko nam truje vazduh i ubija sopstvene zemljake zarad profita,” kaže Marko Šelić Marčelo u novogodišnjem intervjuu za “Culturamu,“ povodom uloge Arijela u predstavi “Bura“ Srpskog narodnog pozorišta, u režiji Kokana Mladenovića.

Foto: SNP

Uprkos pandemiji, “Bura“ je osvanula krajem prošle godine na sceni Srpskog narodnog pozorišta. Tri večeri zaredom igrali ste ovu predstavu pred novosadskom publikom, koja je odlično reagovala na nju. Kakve su Vaše impresije?

- Impresijama je trebalo vremena da se probiju kroz adrenalinski tuš. Uprkos našim ranijim iskustvima s teatrom – kojih zapravo i nije tako malo – za moje najbliže saradnike i mene ovo je bilo stostruko uzbudljivije, i isto toliko teže. Naše kreativne ekskurzije u svet pozorišta ranije su uvek bile zakulisne: Rade Sklopić Rejd komponovao je muziku („Zajedno sami”, „Klasni neprijatelj”, „Istraživač noćnih mora”), Nevena Glibetić Nensi osmislila je melodije pevanja za songove u „Doktoru Nušiću” na muziku Irene Popović, a ja sam radio na tekstovima songova („Gola vera”, „Klasni neprijatelj”, „Doktor Nušić”) i na scenariju („Istraživač noćnih mora”); svi zajedno radili smo na predstavi „Velika magla”, koja je bila autorski naša (scenario, muzika i songovi) – ali je neslavno poginula pod sekirom cenzure i obustavljena je posle nekoliko proba. Ovo se zgodilo (i zgadilo, bar nama) pre pet godina, u Kruševcu. Nakon toga, više niko nije hteo (ili smeo) da nas angažuje - sve do „Bure”. Tako da naše impresije počinju već samim pozivom – a pozvao nas je Kokan Mladenović, naš stari saborac, koji je više nego mnogi osetio istu tu sataru cenzure i zabašurenog ukidanja prava na rad, što je tobože Ustavom garantovano svakom građaninu. Kad se sve to sabere i uzme u obzir kakav nam je zadatak ovoga puta pripao, verujte da smo bili više nego uzbuđeni, a pomalo zaboravljeni osećaj ozbiljne treme došao je s nama već na prvi radni sastanak i ostao tu sve do premijere. Iskreno, kada pomislim na naredna igranja, primetim da i sad sedi pored mene. Kaže da vas pozdravim i smeška se.

Reditelj i koscenarista predstave Kokan Mladenović poverio Vam je više zadataka na ovom projektu, od pisanja i žive interpretacije songova u predstavi (sve troje) do uloge Arijela (Vi). Koja uloga Vam je najviše legla? Jeste li se pribojavali, budući da niste glumac, hoćete li moći da iznesete lik koji Vam je dodeljen?

- Nije teško pogoditi: Neni, Radetu i meni najviše leže uloge u kojima smo i inače – volimo zakulisni deo posla, koji se odigrava u kreativnom „bunkeru” gde pesme nastaju, koliko i onaj na bini, gde pesme istinski ožive. Ovde nam je već u tom delu pripao zanimljiv izazov: napraviti muziku koja je istovremeno dovoljno „mi” i isto tako dovoljno „ne-mi”, pomerena iz naše komforne zone u nešto drugačije, a da, ipak, sadrži prepoznatljiv autorski pečat. Kokanova ideja da budem Arijel, koja dolazi otud što svi songovi idu iz lika, činila se zabavnom, ali odmah sam mu rekao: „Ti stvarno misliš da bih ja to mogao?” On je bio siguran potpuno, ja nimalo, pa smo se našli na „hajde da pokušamo” sredini.

Foto: SNP

Gde ste pronašli inspiraciju za tako snažne i mračne songove?

- Tu nije bilo muke, inspiracija je došla iz samog lika i radnje, iz načina na koji su Kokan i naš dramaturg Sveta Jovanov pristupili „Buri”. Kada smo napravili „Ostrvo mržnje”, song kojim predstava počinje, opšti ton priče bio je nađen i odatle je išlo relativno lako. Verujem u onaj pristup koji ljudi imaju kada slažu slagalicu: prvo slažeš ram. Valjalo je voditi računa o još nečemu: upravo ste songove opisali kao snažne i mračne (hvala!), ali mračno nije samo po sebi i snažno. Ukoliko ne nađete način da ga učinite snažnim, ostane samo mrak. A to nikad ne sme biti cilj.

Koliko Vam je blisko Kokanovo viđenje Arijela i kako ste gradili njegov lik?

- Bila mi je bliska već osnovna ideja, iz koje smo ga zajedno sagradili. Evo sažetka tog procesa. Arijel je, i u izvornom tekstu i kod nas, podređen Prosperu, iako je natpirodno biće, moćan ostrvski duh. Otud ta žudnja za slobodom: osim što je nesumnjivo sluga (kod Šekspira, Prospero ga čak doslovce naziva robom), Arijel ne može da ode s ostrva dok ga gospodar ne pusti. Taj aspekt nas je intrigirao: kakva je tačno priroda te nadmoći nad Arijelom? Pre Prosperovog dolaska na ostrvo, on je bio i bukvalno zarobljen: kažnjen od strane bivše gospodarice (veštice Sikoraks), dvanaest godina bio je zatočen u rascepljenom drvetu – što pokazuje da ga je, iako je kadar da napravi buru kakva na otvorenom moru nikada ranije nije viđena, oduvek bilo moguće nadjačati mračnim veštinama. Kokan je u startu doneo nekoliko zanimljivih odluka: isključio je iz priče Sikoraks i svaki oblik magije zamenio naukom; naš Arijel samim tim više nije mogao biti nadbiće, već običan čovek. Međutim, iz toga je došla ideja da duha, a s njim i izvesne elemente fantastike, u priči ipak zadržimo – na drugačiji način: Arijel je ovde duša mrtve osobe. Čitava predstava upravo je njegovo sećanje na sopstvenu smrt i razloge koji su do nje doveli. Otud na početku vidimo njegovo „ustajanje iz tela”, čime naša priča dobija ram kojeg se do kraja drži. „Nadljudske moći” koje ova verzija Arijela prividno ima zapravo su samo moć naratora nad pričom koju nam pripoveda: on može da „zamrzne” kadar i iskomentariše ga publici, može da „ućutka” likove kada su mu čak i kao puko sećanje na momente nesnosni; na naše oči, on šeta kroz svoje uspomene i vidimo koje su mu prijatne, a koje ga, iako je sve to već proživeo, nanovo bole; u pojedinim trenucima, u scenama čiji je akter i sam bio, on se iz duha prebaci u aktivni flešbek kako bi nam pokazao kakav je bio dok je živeo, šta je činio i šta to sebi ne prašta. S ovim intervencijama Arijela čitamo kudikamo jasnije: godinama utamničen i mučen, taj čovek dobio je novog gospodara, obećanje da će jednoga dana biti pušten da ode, te priliku da uz Prospera razvije svoj dar za nauku. Avaj, sve to samo u svrhu gospodarove osvete: da bi stekao slobodu, Arijel je nateran da, uz pomoć svojih mašina, počini užasne stvari. S kojima ne može da živi. I zato će se na kraju žrtvovati da zaštiti druge. Takvom postavkom, dobili smo njegovu „tačku A i tačku B”: od osobe koja nema snage da kaže gospodaru sudbinsko NE do osobe koja učini upravo to, po cenu sopstvenog života.

Foto: SNP

Kako biste opisali odnos između Arijela i Prospera i s čime biste ga mogli uporediti?

- Da bismo razumeli taj odnos, trebalo je osvetliti samu njegovu srž: odgovoriti na pitanje zašto Arijel pristaje da služi takvom gospodaru. Dva su razloga presudna: prema Prosperu oseća zahvalnost što ga je izbavio iz lanaca, a pride ga se i nasmrt boji, znajući na šta je sve spreman. To je stvarna podloga onoga što na površini može da nam liči i na puki kukavičluk. Isto je tako trebalo racionalizovati i njegovu hrabrost: kada Arijel pomisli da bi ljubav Prosperove kćeri Mirande i Ferdinanda, sina napuljskog kralja i Prosperovog neprijatelja, mogla da odmrzne gospodarevo srce, to nije tek optimistično mahnitanje jednog naivnika. On svog gospodara pamti i drugačijeg: pre no što ga je mržnja sasvim uzela, bio je to plemenit čovek, milosrdan čak i prema grubom, poludivljem Kalibanu. Kako bilo, ono što Arijela tera da ćuti i trpi predstavlja razloge koji su mi jasni, ali strani. Ono što me je s njim pak sasvim povezalo jeste poimanje hrabrosti: za njega, baš kao i za mene, hrabrost nije osobina. Nego odluka. Sve i da jeste osobina, taj godinama traumiran, bojažljiv čovek svakako je nema u svojoj prirodi. On, međutim, protivno sebi i svom strahu hrabrost ipak pre(d)uzme, svestan da je to naše jedino sredstvo protiv nedopustivog, protiv gaženja crvenih linija čovečnosti. Osim toga, ja čoveka koji otkad zna za sebe žeđa za slobodom a na kraju je se odrekne, žrtvujući život za druge, nikada ne bih nazvao kukavicom. Trenutak rada na drugom songu, koji predstavlja sav Arijelov unutrašnji lom, bio je trenutak koji me je emotivno potpuno polomio – trenutak razumevanja njegove tuge i nemoći, njegove iskrene svesti o sopstvenoj krivici, trenutak mog besa što se jedna takva, suštinski nedužna osoba našla u okolnostima bez izlaza. Trenutak kad sam odlučio da ga branim na pozornici, na terenu koji nije moj i kog se bojim, baš kao što će on, usred smrtnog straha, braniti druge na terenu koji nije njegov.

Mladenović je izjavio da nije mogao naći prirodnijeg saradnika i saveznika za ovu vrstu reinterpretiranog Šekspira nego što ste Vi, prvenstveno zbog Vašeg osećanja sveta i muzike. Smatrate li da nam pripada ovaj komad o mržnji i osveti?

- Uz veliko drugarstvo, Kokan i ja ne samo što delimo svetonazor, nego i stojimo na čelu dva tima ljudi koji takođe slično vide svet. Deo tog viđenja je i ta nemila konstatacija: u našoj zemlji, kao i u zemljama naših suseda iz bivše Jugoslavije, mržnja i osveta su nešto što se prenosi na novu decu; to se prećutno razume kao nasleđe, a trebalo bi da se razume kao inficiranje. Ta se društvena bolest svodi na ideju da je nacionalizam jedini oblik patriotizma. Nacionalisti su naterali ljude da pucaju jedni na druge, dok ih danas teraju na prosjački štap puneći sopstvene džepove – i za sve to vreme jednako drže monopol nad rečenicom „ja volim svoju zemlju”, poričući da je bilo ko drugi takođe voli, ili da je voli više. Instalirali su – namerno koristim tehnički termin, jer je, zaista, reč o nečemu nalik na softver – reč „izdajnik” da označe svakoga ko tu nešto kritikuje; proglašavajući da se tako radi protiv zemlje, huškaju narod na svakog takvog i obesmišljavaju značenje reči. Ali ta reč ima svoje značenje, o još kako, a ima i ljude na koje se to značenje stvarno odnosi. Dok se bavimo lovom na veštice – na umetnike, novinare, intelektualce – neko nam truje vazduh i ubija sopstvene zemljake zarad profita. Neko nam ubija reke mini-hidroelektranama. Neko nam seče šume. Neko rasprodaje imovinu svih nas. Neko prisvaja institucije i time uništava notorno funkcionisanje sistema. Neko nam tera decu iz zemlje. Neko, dakle, zaista radi protiv svog naroda. Ali ne, nemojmo o tome, nego hajde da se bavimo time kako zemlju i naciju upropašćava neka predstava, neka knjiga, pesma, intervju. Dakle, da konkretno odgovorim na Vaše pitanje: nama ništa ne pripada samo po sebi; imaš ono čime te kljukaju, ako to prihvatiš, ili imaš slobodu, ako se za nju izboriš.

Foto: SNP

Da li vidite sebe češće u ulozi glumca u budućnosti?

- Ne, nikako (smeh). Ne zato što osećam bilo kakvu odbojnost prema tom esnafu. Naprotiv, mislim da glumci i pisci imaju mnogo dodirnih tačaka u onome što rade: oba posla podrazumevaju stalno vežbanje saosećanja i pozamljivanja sebe likovima, ljudima koji mogu biti i sasvim drugačiji od nas. Otud sam oduvek verovao da takva zanimanja nose u sebi nešto od iskonske plemenitosti, naklonjenosti drugima i želje da se drugi spozna i razume. Izazov koji mi je ova predstava donela drag je i lep, a mislim i da je koristan: valja ponekad izaći iz udobnosti, okušati sebe u potpuno drugačijim okolnostima. Obogaćen novim iskustvom, valja se, međutim, vratiti onome čime se zapravo baviš. Ne tajim da je ovaj izazov za mene bio isto toliko stresan koliko i divan: Vi ste sasvim tačno formulisali pitanje kada ste kazali da sam se našao u ulozi glumca, koji se pak našao u ulozi Arijela. Ma kako Kokan pažljivo vodio računa da konkretan zadatak bude za mene izvodljiv i dostižan, spomenuta dvostruka gluma ne može da ne bude paklen posao za nekoga kome to uopšte nije profesija. Dok smo radili na liku, psihologisali ga i oblikovali, bio sam svoj na svome i prilično uživao; u izvedbi sam se snašao jer sam imao svesrdnu i prijateljsku podršku sjajnog ansambla na čelu s maestralnim Radivojem Čupićem. Ali pozornica pripada glumcima. Mi smo, ipak, samo gosti, a dobar gost ne treba samo da dođe, nego i da ume da ode (smeh).

Je li za Vas pozorište jedan od najvažnijih korektiva društva?

- Svakako. Mada verujem da svako od nas treba i mora biti korektiv društva u kom živi. Pozorište je jedna od glasnijih, artikulisanijih platformi.

Hoće li se kultura u Srbiji ikada skinuti sa respiratora?

- Kako mi je drugarica koja živi u Italiji objasnila, pacijent na respiratoru ima samo dvadesetak posto šansi da preživi. Odluka da ga intubiraju donosi se samo onda kada su mu šanse bez toga apsolutno ravne nuli. Oni koji prežive najčešće ostanu s nekom trajnom posledicom na disajnim organima. Ali žive punim plućima, makar i oštećenim, daju sve od sebe i nadaju se najboljem.

Za kraj, kako se pandemija odrazila na Vaše stvaralaštvo? Na čemu trenutno radite?

- Pa, svi smo dobili mnogo slobodnog vremena. Ali to nije bilo zdravo vreme, bilo je ispunjeno strepnjom, lošim vestima, nemirom. Na sve to došle su i egzistencijalne brige, jer su nam glavni izvori prihoda odsečeni. Sve u svemu, nije baš atmosfera naklonjena kvalitetnom radu. Ipak, radili smo koliko se moglo u datim uslovima. Album najavljen za ovu godinu odložili smo za sledeću, ali ćemo pored toga objaviti i jedan dodatni mini-album sa sedam pesama, kao i muziku iz „Bure”; paraleno sa svim tim, radim i na novom romanu. U slobodno vreme nadam se kudikamo lepšoj godini od ove, kao i svi.


Najnovije

Pesma nedelje

Filmska preporuka

Knjiga nedelje