Pages

“Na ulice i u domove čarolija uđe u ovo vreme oko praznika, a iz našeg pozorišta ne izlazi nikada,” objašnjava solista Baleta Srpskog narodnog pozorišta, Italijan David Gruoso, koji će nas uvesti u praznično raspoloženje bajkovitim baletom “Krcko Oraščić” tokom decembra na sceni “Jovan Đorđević."

Foto: S.Đurić

Treći i poslednji balet velikog ruskog kompozitora Petra Iljiča Čajkovskog, po motivima Hofmanove priče “Krcko Oraščić i Kralj miševa” u verziji Aleksandra Dime Sina, donosi bezvremensku bajku o borbi između dobra i zla, ljubavi i prijateljstvu. Je li san svakog baletskog igrača da dobije priliku da oživi ovaj čaroban svet na sceni?

“Odgovor koji ću dati na ovo pitanje verujem da važi za mnoge baletske igrače. Balet ’Krcko Oraščić’ je poseban utoliko što je verovatno mnogima bio prvi susret sa ovom umetnošću. Neko je možda počeo da uči balet podstaknut ovom predstavom. Kod drugoga je možda muzika Čajkovskog probudila tu želju, kao što je kod mene pronašla inspiraciju. Tradicija je u mnogim školama baleta da se najmlađi učenici prihvate uloge deteta ili miša i tako se otisnu u ovaj svet. Svakako, ovaj balet je poseban kao početak, ali i posle, kao izazov kroz vreme, kroz novu ideju i emociju koje on budi.“

U baletu koji se više od jednog veka sa velikim uspehom izvodi u celom svetu, a koji je prvi put predstavljen u Marijinskom teatru u Peterburgu 1892. godine, tumačite uloge pisca Hofmana i misterioznog čarobnjaka Droselmejera. Kako ste gradili ova dva potpuno različita lika?

“U koreografiji Eldara Alieva, isti umetnik igra uloge pisca Hofmana i čarobnjaka Droselmajera. Ove uloge se prestavljaju oku publike kao magično jedinstvo. Hofman podiže i spušta zavesu isto kao što pisac započinje i završava priču ili knjigu. Međutim, dok je zavesa podignuta, zanos inspiracije ga uvodi u tu bajku u kojoj proživljava božićnu priču u ulozi Droselmajera. Ove uloge nisam doživeo kao dve potpuno različite ličnosti, već sam prepoznao njihovu zajedničku misiju. I Hofman i Droselmajer svojim delima prenose priče deci i odraslima, jedan pisanjem, a drugi čarolijama. Polazeći od te tačke u kojoj se oni sreću, izgradio sam maštoviti lik pun strasti da drugima dočara magiju božićnih praznika. Pišući, dajući život lutkama, baletskim pokretima, ova uloga čini da i drugi dožive čaroliju.”

Dolazite iz Italije, zemlje u kojoj je balet nastao još u doba renesanse. Diplomirali ste na Univerzitetu u Sijeni, na smeru za muziku i scenske umetnosti. Kako je izgledao Vaš razvojni put i šta Vas je navelo da napustite kolevku baleta i postanete član Srpskog narodnog pozorišta 2010. godine?

“Moj razvojni put nije tipičan za baletskog igrača jer sam prvi ’demi plié’ uradio sa 20 godina. Pre toga se nisam bavio baletom, već odbojkom i plivanjem, iako sam postao fasciniran ovom umetnošću sa svojih 16 godina. Vođen time, upisao sam kurs drame sa 18 godina, a godinu dana kasnije sam upisao Univerzitet u Sijeni, smer za muziku i scenske umetnosti. Tek posle prve godine fakulteta sam se odvažio da upišem i baletsku školu u Arecu kod primabalerine pozorišta u Firenci, Đovane Papi. Ona je u meni i mojim godinama prepoznala želju i volju, kao i talenat i sposobnosti za balet. U njenim očima sam i ja video pravog sebe - onog koji je posle četiri godine truda i ljubavi prema baletu nagrađen prijemom u ansambl Staatsballett Berlin pod umetničkom direkcijom Vladimira Malahova. On me je za člana ansambla izabrao među 100 baletskih igrača iz celog sveta. Bio je to znak da sam na pravom putu koji me je kasnije doveo u Novi Sad. Mi, baletski igrači, prateći svoj san idemo često daleko, u druge gradove, zemlje. Time ne napuštamo, već naprotiv nalazimo sebe. Čast mi je što sam deo Srpskog narodnog pozorišta. Ovde sam izgradio svoju umetničku karijeru i pružena mi je dragocena prilika da radim sa mnogim dobrim i poznatim pedagozima iz celog sveta. U predstavama sa repertoara ovog pozorišta igram brojne solističke uloge poput Merkucija u ‘Romeu i Juliji‘, šumara Hilariona u ‘Žizeli‘, Pavlosa u ‘Zorbi‘, Espadu u ‘Don Kihotu‘, gospodina Divala u ‘Dami s kamelijama‘ i mnoge druge. Volim život na sceni, možda ću nekada kao Droselmajer uspeti drugima da dočaram magiju one velike crne kutije sa zavesama jer je teško to učiniti rečima.“

Foto: Miomir Polzović

Kada ste spoznali da je balet Vaš životni poziv i jeste li se tokom karijere suočavali sa raznim predrasudama koje vladaju prema baletskim igračima?

“Kada sam prvi put ušao u baletsku salu, ostvarila mi se želja da budem deo ovog sveta koji me je već dugo fascinirao. Tada nisam bio svestan da ću se time baviti profesionalno. Nije trebalo dugo da shvatim da je to ono što želim. Pošto sam bio već u zrelim godinama kada sam počeo da se bavim baletom, nisam se suočavao sa predrasudama u toku školovanja. Međutim, u toku karijere primetio sam da različita okruženja usvajaju drugačija merila u odnosu na kategoriju baletskog igrača "danseur noble". Istina je da se mnogo dečaka, koji su zakoračili u svet baleta, svakodnevno suočava sa predrasudama do te mere da napuštaju ovu vrstu obrazovanja uprkos svom talentu.“

U baletu veliku ulogu igra dobra koreografija. Osim baletskog, imate i koreografskog iskustva. Da li Vas taj posao privlači i kako vidite sebe za 10 godina?

“Poziv koreografa je vrlo izazovan i zanimljiv. Verujem da bi mi omogućio da neke svoje ideje pretočim u delo. To delo bi naglasilo večnost tema i poruka klasičnog baleta i to vrstama pokreta bližim našem vremenu, ali u čvrstoj vezi sa tradicijom. Zapravo, verujem da ne postoji inovacija bez korena u tradiciji. Pored ovog, vrlo je zanimljiv i poziv pedagoga baleta. Na taj sud me ne navodi samo moje školovanje, već i širok pogled na tehnike i umetnost baleta koji stičem redovno prateći seminare cenjenih pedagoga.“

Radujete li se božićnim i novogodišnjim praznicima i na koji način ih najčešće provodite?

“Radujem se praznicima i kada nemam mogućnosti da ih provedem sa porodicom u Italiji jer ih tada obeležim u krugu moje druge familije. Nju čine prijatelji i kolege koje sam upoznao tokom svih ovih godina u Novom Sadu. Takođe, od nedavno je tu i moj pas Rio, čije ime me podseća na moj grad u Italiji, Rionero in Vulture.“

Tokom decembra publika će moći da doživi pravu prazničnu čaroliju na sceni “Jovan Đorđević” Srpskog narodnog pozorišta, zahvaljujući baletu “Krcko oraščić“, koji je na programu 21, 22, 26, 27, 29. i za doček Nove godine, 31. decembra. Šta biste im poručili za kraj ovog razgovora?

“Poručio bih svima da dođu u Srpsko narodno pozorište i dožive po prvi ili nebrojivi put bajku baleta ’Krcko Oraščić’ i magične note Čajkovskog. Kostime Hofmana i Droselmajera ću obući 26. 27. i 31. decembra, dok ću u drugim datumima nastupati u ulozi gospodina Štaumbauma i plesati uz note španske igre u drugom činu. Na ulice i u domove čarolija uđe u ovo vreme oko praznika, a iz našeg pozorišta ne izlazi nikada. Ona je satkana u zavese na sceni, naše kostime, oblikuje naše pokrete, stvara muziku, poigrava se sa svetlima, boji scenografiju. Nju ćete osetiti posle svake naše predstave i izaći bogatiji. Vreme koje izdvojite da budete deo naše dramske, komične ili životne priče će da traje mnogo duže, a čarolija će vas sigurno vratiti u publiku.”

Foto: A. Ramadanović


Najnovije

Pesma nedelje

Filmska preporuka

Knjiga nedelje

Prijatelji